Moskva- festival piva

Pošto sam promenio nekoliko Kaučsurfing domaćina shvatio sam da su moskovski kaučsurferi mahom veoma uspešni ljudi. Uglavnom imaju lepe posliće, voze kola, govore engleski i još malo pa su otplatili svoj stambeni kredit , a imaju tek 30-ak godina. Ukratko odudaraju od većine, kako Moskovljana tako i Rusa. Ja sam želeo da upoznam ‘’pravu raju’’. Moja domaćica koja me je gostila tih dana, je jedna od onih ljudi koji vole da vam sastave spisak znamenitosti koje ‘’morate’’ obići.

-Sedneš na metro... Izađeš na stanici... Pa onda maršutka... Pa onda 2 kilometra uzbrdo.... i tu imaš jedan jako lep vidikovac sa koga se vidi 1/3 grada.
-Onda kad to vidiš, 2 kilometra nizbrdo... Pa maršutka... Pa metro... izađeš na stanici... Pa tramvaj... Pa 3 kilometra uzbrdo... E tu imaš jedan još lepši vidikovac, odakle se vidi 3/4 grada i Kremlj, i crkva ova, crkva ona....
-... E i onda kad baciš pogled i sa tog vidikovca možes da odeš da popiješ koje pivo na stadion Lužnjiki, tamo imaš festival piva.
- Da, da važi..... Čekaj, šta ima tamo?
- Festival piva.

-Super, vidimo se, vraćam se poslednjim metroom.

Tako odoh ja pravac na stadion Lužnjiki, a ove crkve I vidikovce sam ostavio za neku sledeću posetu Moskvi. Rusi iako ne baš dobri u reklami, ponekad umeju da pogode u živac sa svom tom svojom jednostavnošću i naprave reklamu kakvu ne bi smislili ni konzorcijumi marketinških stručnjaka. Pivo ne prodaju poznata muzička imena ( kao što misle organizatori Beerfesta) , pivo prodaju gole I polu- gole žene. To je činjenica. Tako oko nekog neukog DJ-a na bini igraju dve zamalo gole dame, a masa okolo đipa I loče. Prava proleterska manifestacija, jedino što je pivo malo skupo, ali je zato siromašnim putnicima u susret izašao ukrajinski Obolonj koji valja pivo za 40din ( 20 rub ).

Ubrzo pronađoh I društvo . Jedna anoreksična dama sumnjivog izgleda i jedan gospodin u trenerci, papučama I čarapama. Razgovor je išao malo teže, ali kako se nivo alkohola u krvi povećava tako ruski I srpski postaju jedno. Ovaj alkoholisani Esperanto mi je dao krila tako da sam čak krenuo da dajem sugestije mladoj dami u vezi ukrštenice koju je popunjavala. Dama je bila tajnovita oko svog zanimanja , a gospodin vozi valjak koji ravna asfalt i mnogo liči na Džombeta, jednog mog drugara tako da sam ga prozvao Džombe Rus.

Ubrzo se dama negde izgubila, a Džombe Rus je otišao da se okuša na veštačkoj steni usput urlajući: CSKA, CSKAAA… Lik se onako trešten popeo gore brže nego neki penjač koji je startovao otprilike kad I on. Ja sam ostao zapanjen. Odlučio sam da čoveku kupim pivo za trud, ono ne može svako. Ubrzo nam se prišljamčio I neki grebator koji takođe navija za CeSeKA pa je I on tražio pivo , naravno nisam hteo da mu kupim.

Kakva bi to bila pijanka da tu I tamo ne izbije I koja tuča. Tačno ispred nas pobiju se neka dva lika. Puče nos, šikne krv. Tu ovaj grebator odma ponudi maramicu ovom Vitaliju Kličku da obriše krvave čukljeve I zauzvrat naravno zatraži pivo,a ja sam taj trenutak iskoristio da se izgubim kako me ne bi više smarao.

Tako sam pio pivo za pivom i onda mi se prekida film. Zaspim za stolom u Supermen pozi (glava na stolu, jedna ruka ispružena). Probudio sam se i ugledao post-apokaliptični prizor. Nigde nikog i gomile praznih čaša I flaša. Krenuh prema stanici metroa, da bi usput saznao da je 2 sata I da je poslednji metro davno odjezdio.

Čekajući jutro ispred stanice upoznao sam mnoge zanimljive ljude kakvih uglavnom ima u okolini stanica metroa tokom noći. Moje najveće simpatije su pobrali 3 mladića I jedna devojka koji su došli kolima i cirkali vodku nedaleko od mesta gde sam čekao.

-Govorite Engleski?

-Da, odakle si- reče devojka na moje iznenađenje.

- Iz Srbije.

-Super, hoćeš da piješ sa nama?

-Naravno.

Posle par čašica vodke i razgovora kaže devojka:

-Slušaj moram nešto da ti kažem, pa ti ako ti se ne sviđa ovo što ću ti reći bolje idi, mislim ako nisi u tom fazonu.

Pitam se šta li će mi sad reći, čemu tolika ozbiljnost, razne gnusne stvari mi padaju na pamet.

-Znaš mi pušimo- pa se nagne prema meni da mi šapne- marihuanu

-Ne seri, do jaja, imate?

Čemu li tolika tajnovitost, stvarno mi nije bilo jasno.

-Da, hoćeš i ti sa nama? – usklikne presrećno

-Da, naravo.

-Ali, nećemo ovde, idemo malo dublje u park.

-Ajde, hoćemo odma’?

-Da, idemo kolima

Tako sednem ja u kola sa tri nepoznata lika i devojkom sa kojom sam razmenio par rečenica u sred cirka 12-o milionskog grada oko 3 ujutru. S’ obzirom da sam bio pijan nisam video ništa loše u tome. Pa znamo se čitavih 20 minuta. Stigosmo na to skriveno mesto. Devojka izvadi već srolan džok zapali ga i nabije u flašu. Ovo je ustvari bio hašiš samo moj pijani mozak to nije registrovao. Pijemo, pušimo, pričamo o životu u Rusiji I Srbiji, Moskvi I Novom Sadu. Tako ja srećan proživljavam moje najlepše rusko iskustvo od početka putovanja kad 15m od mene koji u tom trenutku držim flašu punu dima staju milicijska kola. Sve se obrće za 360 stepeni. Odbrojavam poslednje sekunde mog putovanja. U jednoj sekundi razmišljam se koliko para imam u kom džepu I koliko će me oljuštiti za ovaj neviđeni baksuzluk. Ima li šta bolje za ruskog milicajca nego da naleti na stranca koji vari. Mislim da im se to dešava najviše jednom godišnje i da već sad u kolima trljaju ruke. Izlaze iz kola polako sa osmesima na licima. Jedan od ova tri momka, odlazi do njih. Pregovaraju oni tako nekih 2-3 minuta, razmenjuju smešak, pada I tapšanje po ramenu, sedaju u kola I odlaze.

-Šta im je rekao pa su otišli, jel’ im dao pare?- pitam devojku.

Lik mi prilazi, smeje se I pokazuje mi značku.

-To su mu kolege, ne brini – kaže devojka.

E tu sam se već malo pogubio. Ladno sam vario sa ruskim pandurom. Sledeći džok popušili smo u zadimljenom autu. Hvata me neka čudna nervoza i paravoja. Plus se još osećam pijano, kapci mi se spuštaju. Trznem se par puta kako ne bih sebi dozvolio da zaspim u ovom neobičnom društvu. Hektolitri piva, vodka, hašiš i ruski jezik na koji su moji novi drugari prešli mi nisu dali da ostanem budan.

-Hej, metro!!

Trgnem se , sve oči u kolima uprte u mene. Više nismo u parku, kola stoje ispred ulaza u metro stanicu.

-Metro ti je proradio- kaže mi devojka .

Ostali me podsmešljivo gledaju. Na brzinu se ispozdravljam sa svojim novim prijateljima koje nikad više neću videti u životu i uđem u stanicu. Jedna od retkih metro stanica u Moskvi do koje da bi došli ne treba da siđete već da se popnete uz stepenice. Kad se popnete pred vama se prolomi pogled na reku Moskvu i obližnji park okupan jutarnjim suncem. Omamljen prizorom ulazim u voz koji me vodi u podzemlje. U vozu se tek setim kako nisam razmenio nikakav kontakt sa ovim ljudima, ili možda jesam… Previše sam umoran da bi o tome mislio. Opet padam u san. Usled hronične neispavanosti I teškog mamurluka uspeo sam čak 3 puta da promašim moju stanicu. Negde oko 6-7 sam se doteturao do stana devojke koja me je ugostila i dobio svoju prvu neutralnu reference sa elementima negativne, ali nije mi bilo žao. Tu jednu noć sam se osećao kao pravi Moskvič.

Moskva- kaucsurfing kuvarsko vece

Posle nekoliko dana boravka u Moskvi pozvan sam na kuvarsko vece. To je bila idealna prilika da se upoznam sa moskovskom kaucsurfing ekipom i pritom nadjem smestaj za poslednji dan svog obravka za koji sam vec planirao neko spavanje na zeleznickoj stanici.
...
-Jel treba nesto da donesem?
-Pa, posto organizujemo vece meksicke hrane dobro bi nam dosla tekila, ali ako je ne nadjes samo donesi neko vino.
-Ok, vidimo se veceras.
Tekila- 20 eura, 30 eura, 25 eura, 18 eura.... Odlucio sam da ipak donesem vino i to rusko. Domacica ove kuvarske veceri na moje veliko iznenadjenje zivi 50 metara od ulice Stari Arbat koja je glavno moskovsko setaliste. Prepuna umetnika, setaca i kafana u kojima su nekad sedela velika imena ruske knjizevnosti. NEsto kao moskovska Skadarlija, preko dana jedno uzasno dosadno mesto. Najzanimljivija u ovoj ulici bila mi je ogromna naduvana flasa Klinskog piva. Osim starog tu je i novo, besni automobili danasnjih Puskina i Dostojevskog koji umesto perom masu pistoljima.
Na zurku sam dosao u sorcu i majici, oznojan, i smrdljiv posle celodnevne setnje Moskvom. Za razliku od mene drugi ljudi su se obukli vise nego pristojno. Odela i kravate, haljine i svilene kosulje, ljudi kao da su dosli na neki bal. Hrana je bila odlicna spremila ju je domacica Natalija koja je jedna mnogo dobra devojka. KAsnije ce me i ugostiti to kobno poslednje vece.
-Nisam mogao da nadjem tekilu pa sam doneo vino... Rusko vino.
-JAo, risko vino... nikad u zivotu nisam probala rusko vino.
-Evo ti prilike.
Osim Natalije zurci su prisustvovali i dva Finca koji su na proputovanju kroz Rusiju, Irkutsk im je krajnja tacka, jedan Rus koji je malo kasnije dosao im je savetovao da tamo nikako ne idu i da je Sibir uopste veoma opasno mesto za strance. Citajuci stotine putopisa na netu znao sam da je to glupost, ali mislim da ga ni oni nisu bas ozbiljno shvatili.
Olga je isto bila tu, zgodna devojka sa kratkom frizurom i veoma cudnim receptom za gvakamoli u koji dodaje cak i mleko. Onda je tu bile neka ultra dobra riba, vrsna Ruskinja, duge noge, smedje plava kosa. Pa neki Brazilac
-Ti si iz Moskve?
-Ne zivim ovde , inace sam iz Brazila.
-Cime se bavis ovde?
-Imam firmu koja uvozi u Rusiju meso iz Juzne Amerike.
Mislim se u kakvo sam drustvo upao , i kako mi je ovo sansa da se ubacim u kakvu dobrostojecu firmu, masonsku lozu itd. Veceri je prisustvovao i jedan CS ambasador, koji je kao pravi ambasador dosao pod punom opremom u odelu i sa kravatom. MEne su proglasili za oficijalnog Meksikanca posto je glupo da veceri meksicke kuhinje ne prisustvuje i Meksikanac, a ja sam po tenu i radnim navikama bvo najblizi.
Zurku sam morao da napustim prvi iz razloga sto je moja nova kaucsurfing domacica rano legala, kako bi kombinacijom metroa i autobusa stigao do njenog stana pre nego ona zaspi.
-Moram da idem ljudim, moj host rano leze a meni poslednji autobus polazi u ponoc.
-A gde ti zivi host- upita me ona dobra riba, a ja molim boga da se ponudi da me odveze.
-VDNKh
-Pa zasto ne uzmes taksi?
Pa ne bih da me osure za jedno 50-ak eura zlato- pomislih.
-Pa eto....
I tako pozdravih se sa svakim ponaosob i zaputim se prema metrou.

Moskva- crvena

Za stanovnika jedne relativno male zemlje moskovska caristicka zdanja izgledaju veoma grandiozno. Naravno komunisti su kao i u svakoj zemlji na tom planu otisli korak dalje. Kad prvi put krocite u Moskvu ili bilo koji grad na teritoriji bivseg SSSR-a primeticete da je zeleznicka stanica u najmanju ruku velika kao narodna skupstina u Srbiji, a zgrada do nje kao zgrada CK na Novom Beogradu. Moskva je grad po meri spajdermena. Doticni bi osim sto skace po zgradama opusteno mogao da se kaci i na spomenike. Posebno na spomenik u Parku Pobede posvecen pobedi u velikom otadzbinskom ratu.
Park pobede je otvoreni muzej posvecen pobedi u drugom svetskom ratu i ljudima koji su dali zivot za istu. Velicine je nekoliko fudbalski terena. Nalazi se na Poklonaja gori, najvisljoj tacki Moskve. Prvi deo parka kad se gleda iz pravca centra grada predstavlja ogroman plato sa kilometarskim redom fontana. Iznad njih nalaze se stubovi koji nose bronzane zastave i na kojima su ispisana imena sovjetskih jedinica zasluznih za ovu veliku pobedu. MEne su ovi stubovi podsecali na palme, valda zato sto sam navikao da leto provodim na mestima gde se palme redjaju jedna za drugom umesto bronzanih memorijalnih stubova. Na kraju ovog grandioznog platoa i redova bronzanih palmi se umesto plaze nalazi malo uzvisenje na kom je muzej/memorijalni centar posvecen zrtvama najveceg i najkrvavijeg sukoba u istoriji covecanstva i ogroman obelisk koji para nebo iznad muzeja. Sam muzej izgleda kao neki rimski paganski hram. U sredini je kupola a na manjim kulama na krajevima nalaze se bronzani konjanici. Obelisk ispred muzeja je ogroman i veoma cudan za jedan komunisticki spomenik. Kasnije sam saznao da je napravljaen tek 1990-e tako da nije tacno da su samo komunisti u Moskvi gradili ovako grandiozna zdanja. Na vrhu obeliska nalazi se nesto sto lici na tri andjela sa trubama a u stvari predstavlja boginju pobede i dva za sad meni nepoznata lica. U dnu obeliska je konjanik (Sveti Djordje) koji svojim kopljem probija azdaju nakicenu gvozdenim i kukastim krstovima. Po padu komunizma ovo mesto je dobilo i neizbezni religijski momenat. Osim Svetog Djordja inace i simbola Moskve na prospektu se nalaze i memorijalna crkva, sinagoga i dzamija koje tako zatvaraju religijski krug ljudi poginulih u Drugom Svetskom Ratu na teritoriji Sovjetskog Saveza. Park Pobede je danas popularno mesto za slikanje mladenaca pa s' vremena na vreme prospektom prodje neki sveze vencani bracni par. Osim svatova i turista ovaj prospekt je pravi raj za skejtere. Penjem se na sam spomenik, naslanjam se na azdajinu glavu i gledam beskrajan prazan prostor ispred sebe, za mnom se penju jos nekolicina ljudi i iscudjavaju se velicini nacisticke azdaje koja bespomocno lezi probodena i pobedjena. Muvamo se oko ove cudne spodobe sve dok se pored spomenika ne parkira milicijski auto i preko megafona nas milicajac obavestava da je to sto radimo: ZABRANJENO.
Jos jedno moskovsko komunisticko cudo su i Staljinovi neboderi, ili 7 sestara kako ljudi vole da ih zovu. Ove zgrade neodoljivo podsecaju na Empire State Building i predstavljaju sovjetski odgovor na Njujorski Menhetn. Na vrhu svake nelazi se petokraka. Ove zgrade mogu biti kobne za svakog putnika koji Moskvu posecuje prvi put u slucaju da pokusa da se orjentise prema njima. Ima ih 7 u razlicitim delovima grada i sve neverovatno lice jedna na drugu.
Metro stanica VDNKh koja i sama nosi ime po jednom od 7 sovjetskih cuda je mesto na kom svaki ljubitelj sovjetske arhitekture treba da napusti metro koji je i sam veliki podzemni spomenik sovjetskim graditeljima. Ispred stanice nalazi se spomenik crvenim osvajacima svemira. Titanijumska rampa uzdize raketu visoko u nebo iznad Moskve. Ispod spomenika nalazi se muzej kosmo-nautike, jedan od najposecenijih muzeja u Moskvi u koji nisam usao zbog nedostatka finansijskih sredstava. U dnu spomenika su reljefi vrednih radnika-kosmonauta koji su doneli Sovjetskom Savezu prvu pobedu u trci za osvajanje svemira i naravno Lenjin koji ima pokazuje pravac, ne gore ,vec naravno napred... U svemir. Nedaleko od spomenika je i ogroman hotel prikladnog imena Kosmos, koji nocu kosmicki zasvetli.
Osim ovog spomenika sovjetskim svemirskim pobedama na ovoj stanici metroa nalazi se jos jedno sovjetsko arhitektonsko cudo, ono po kom je i metro stanica dobila ime VDNKh. Ogroman izlozbeni prostor na cijem ulazu vas pozdravljaju muskarac i zena iz kolhoza u radnom zanosu na vrhu moskovske verzije brandenburgske kapije. Kad istu prodjete pred vama se redjaju velelepna zdanja nekada izlozbenib centri sovjetskih dostignuca danas uglavnom butici kineske i druge robe. Svaka republika Sovjetskog Saveza dobila je svoj izlozbeni prostor, tj zgradu koja je napravljena tako da odise duhom te republike i naroda koji u njoj zivi. Lepe i grandiozne zgrade se redjaju jedna za drugom, izmedju njih su travnjaci, staze i fontane. Jedna mi je posebno privukla paznju svojim zlatnim odsjajem sa skuptura zena u narodnim nosnjama svih sovjetskih republika. Sta bi drug Staljin rekao da vidi VDNKh u ovom stanju, sta bi mislili Hruscev i Breznjev da vide da se ovo svetiliste sovjetske ideje pretvorilo u buvljak. Doduse veoma posecen buvljak, hiljade ljudi vrzma se oko paviljona, voze rolere, setaju itd. Njih spremno ocekuju prodavci saslika i medovuhe i tocioci piva. U ovom kompleksu mozete videti i sovjetsku raketu, aeroflotov avion u koje se ulaz posebno naplacuje. Sama velicina ovog prostora oduzima dah. VDNKh je veci od drzave Monako, kad zavrsite obilazak bolece vas noge a usta ce vam biti suva. Nista sto jedno toceno ne pasterizovano pivo ne moze da sredi. Nazalost iako sovjetski izlozbeni prostor cene piva na VDNKh prospektu i nisu bas proleterske i vise su namenjene omrazenim kapitalistima sa zapada koji uz saslik i medovuhu krstare ovom minijaturom Sovjetskog Saveza. To i nije cudno, verujem da su i u vreme izgradnje ovog izlozbenog prostora zapadni turisti bili glavna ciljna grupa ovog velikog arhitektonskog poduhvata. Ne da bi im kao danas prodavci : piva, saslika i kvasa valjali svoju robu po znatno visim cenama vec da bi se otvorenih usta setali paviljonima i divili se velicini i bogatstvu svog neprijatelja. Znaju sovjeti kako prosecan zapadnjak razmislja. Znaju tu prostu , bezdusnu na novcu zasnovanu zapadnjacku logiku. KAd naivni zapadnjak , po mogucstvu drzavljanin omrazenih SAD proseta VDNKh-om vidi samo moc i ekonomsko blagostanje. Zasto bi neka drzava u kojoj se lose zivi, izgradila ovako velik i skup izlozbeni paviljon. Ako imaju novca za ovo imaju novca i za : stanove, automobile, atomske bombe, kosmicka istrazivanja... Imaju novca i resursa za sve. Sve sto smo ucili u skolama nije tacno. Iza gvozdene zavese nije mrak vec svetlo, rad, red i blagostanje.Oni su bogatiji i mocniji od nas, njih je nemoguce pobediti, a koga ne mozes da pobedis njemu se pridruzis. Tako americki turista odlazi kuci zadivljen, potajno zaljubljen u omrazeni komunizam. Zabranjeno voce je najsladje. Odlazi kuci spreman da se jednog dana prihvati oruzija ne bi li i u svoju zemlju uveo taj utopijski sistem koji ce mu obezbediti sve ono sto njegovi sovjetski drugovi imaju jos od davnih dana: stan, kola, velelepne gradjevine, vodku i lepu dugonogu Ruskinju.

Moskva- znamenita mesta

Krecem peske sa Kazanjskog vakzala prema Kremlju, Crvenom trgu i ostalim svima dobro znanim znamenitostima Moskve. Bulevari se redjaju jedan za drugim, svaki sa po 10 traka, zgrade ni jedna manja od 15 spratova . Od sovjetskih betonskih do Putinovih stakleno-aluminijumskih, a sto se vise spustam prema centru grada stidljivo se pojavljuju i bajkovita i nakicena caristicka zdanja. Kola koja se krecu ovim velelepnim bulevarima polako sa Ladi Niva i Riva prelaze na malo skuplje Volge pa sve do Audija, jebenih BMW X-5-ica, Ferarija... Redjaju se susi restorani, hoteli, butici bentlija i maseratija, onda neke zgrade u kojima je kako kaze spomen ploca Lenjin: rucao, vecerao, drzao govor, popio pivo... Sjaj i bogatstvo metropole su me ostavili ravnodusnim. Sta ja imam od toga sto cu slikati najnoviji bumer kad ja nemam ni za metro, idem peske i srcem svoj dvolitarski kvas iz plasticne flase. Ove spomen ploce sa Lenjinom su me malo vise zaintrigirale.
Onda iznenada kao grom iz vedra neba nailazim na nesto sto je pogodilo u sam centar mojih interesovanja, jedna od onih stvari koju u Moskvi stvarno vredi videti. Zgrada velika, ogromna, braon-narandzasta velicine dva novosadska bloka. Ispred nje beskrajan brisani prostor, nesto izmedju trga i raskrsnice. Zgrada je toliko velika da sam morao da se odaljim oko 50m metara da bi je slikao. Prvi put sam ovu zgradu video u jednoj uzasno glupoj americkoj seriji po imenu J.A.G. Kada glavni lik i njegova seksi pomocnica inace advokati americke vojske skoknu do Moskve da malo uvode demokratiju i pravdu i u rusku vojsku. Odmah sa aerodroma uskacu u taksi i krstare Moskvom , nailaze na ovu raskrsnicu sa koje puca pogled na ogromno narandzasto zdanje kad odjednom taksista, inace veliki borac za demokratiju pocinje da pljuje, psuje i kune... i kaze:
-Lubjanka, centrala KGB-a.
Posmatrajuci to ogromno zdanje covek se stvarno zapita kakve se sve tajne tu cuvaju. Vanzemljaci, ko je ubio Kenedija, jesu li Ameri stvarno bili na mesecu, ko je Tito bio zapravo, jel Staljin umro prirodnom smrcu, lek za sidu, jel Leh Valensa stvarno bio drukara ... male tajne velikih spijuna. Takodje ne mogu ni da zamislim koliko je disidenata zavrsilo svoju karijeru u podrumina ove zgrade.
Lubjanka nije daleko od samog centra grada. Prva od poznatijih znamenitosti na koju sam naisao bio je Boljsoj teatar. Nisam video ni B od Boljsoj teatra posto je bio u fazi rekonstrukcije i fasada mu je bila prkrivena ciradom na kojoj je bilo nacrtano kako bi on trebalo da izgleda. Preko puta teatra je Karl Marks isklesan u ogromnom kamenu i njegova cuvena: "Proleteri svih zemalja, ujedinite se".
Nastavljam ka svom cilju, Crvenom trgu, prolazim pored hotela Metropol, metro stanice Ploscad revolucije. Ovo je vec pesacka zona, tako da skupih kola vise nema na vidiku. Fontane, trgovi, cvece i drvece i ljudi koji kao i u bilo gde u Rusiji sede u parku i piju pivo. Primetio sam da ga ovde u centru uvijaju u novine kao u Americi zbog policije koja sprovodi glupi zakon koji se od cele Rusije postuje samo u dva-tri moskovska centralna bloka.
Vec se naziru zlatne kupole crkava i konacno stizem do crvenih zidina Kremlja. Pratim zid i izlazim na Crveni trg tacno ispred sarene crkve Vasilija Blazenog cije kupole podsecaju na sve od cirkuskih satri do sladoleda na tocenje samo ne ne crkvene kupole.
Trg je stvarno ogroman, sa desne strane proteze se trzni centar GUM iliti
Generalni Univerzalni Magacin. O njemu mi je jos cale pricao kao o najvecem trznom centru koji je ikada vide, "ceo kvart pod krovom, zamisli". Danas takvih ima i u Srbiji, ne bas ovoliko velikih , ali koncept je isti. Sto ovaj trzni centar izdvaja od drugih je njegove fasada dostojna nekog zamka iz diznijevog crtanog filma. Mnogo lepo zdanje. Inace u filmu " Pocetni udarac" kad bogati srednjoskolski trendseter Nikola Kojo zajebava devojku predsednicu razreda i clana SKOJ-a , kaze joj da nosi najnoviji model kupljen u robnoj kuci GUM u Moskvi, i tim hoce da kaze kako devojka uopste ne prati modu i "sta se nosi". Danas kad bi neki bogati srednjoskolac rekao istu stvar glavnoj streberki iz svog razloga ta uvreda bi prerasla u laskanje posto u GUM-u nema cega nema sto se tice poznatih (i naravno skupih) marki odevnih predmeta, tako da je od stare komunisticke robne kuce ovom trznom centru ostalo samo ime.
Tu je i Lenjinov mauzolej, koji se otvara na koji sat svakog dana cisto da se Lenjin malo provetri i vidi radoznalog sveta, nazalost kad sam se ja pojavio na trgu mauzolej je bio poodavno zatvoren.
Odmah iza (ili ispred) Crvenog trga nalazi se spomenik Zukovu i njegovom konju koji sa dubokim prezirom gazi ostatke svastika, zastava i gvozdenih krstova ostalih u prasini za nemackim okupatorom. Tu je i park na cijem je ulazu vecna vatra posvecena zrtvama Velikog Otadzbinskog Rata, sto i nije neka atrakcija posto ovih vatri ima po celoj Rusiji gde god pogledate, sto samo govori o tome koliko je ovaj narod ginuo i ginuo, dok su se neki suncali na plazi Omaha. Vatru cuva pocasna straza, pored nje se nalazi bronzani slem i zastava i imena 12 gradova heroja, izmedju ostalog i moje sledece destinacije Staljingrada.
Na obodu parka nalazi se velika prelepa fontana i jezerce sa skulpturama likova iz ruskih bajki, a u blizini fontane se nalazi podzemni prolaz sa supermarketom i besplatnim wc-om. Pun pogodak, trcim do marketa, uzimam pivo i namestam se na klupu da pijuci posmatram devojke kojima mirise koza. Ubrzo kao za kurac pocinje kisa. Trcim negde da se sakrijem i ni pet ni sest odlazim u pravcu Crvenog trga gde stajem ispod nekog velikog luka inace jednog od ulaza na trg. Osim mene ovde su se od kise sakrili i brojni trgovci i zabavljaci koji na trgu zaradjuju svoj hleb nasusni.
Ni pet ni sest, prilazi mi Lenjin (dvojnik koji se slika za pare) i kaze:
-Nemoj tu piti pivo startovace te milicija. (moj slobodan prevod sa ruskog)
-A gde da pijem?
-Pa idi u kafanu ili restoran ima ih ovde dosta.
-A posto je tamo pivo?
-500 rubalja (10 eura)
-U jeee...
-Ali zato mozes da se slikas sa mnom za samo 100.
Pomislih: E Lenjine , Lenjine, od slikanja se necu napiti, boli tebe kurac za radnicku klasu...
Lenjin je bio u pravu, milicija stvarno startuje ljude koji piju u okolini Crvenog trga. Vracam se u park i zavlacim se pod jedan veliki Мекдоналдс suncobran u basti obliznjeg istoimenog restorana. Pored mene stoji bezubi klinac, ubog i prljav vidi se da ga zivot uopste nije mazio. U tom trenutku prolazi milicija, ali ne ona obicna vec neka zajebana, OMON ili slicno. Milicajac prilazi klincu i kaze:
-Sta sam ti ja rekao- ocigledno se vec znaju- M'rs odavde (opet slobodan prevod)
Klinac sav pokunjen izlazi iz baste restorana i odlazi polako u dubinu parka dok kisa lije kao iz kabla. Znao sam da su ovi milicajci govna, ali sam posle ovoga zanemeo.
Kisa prestaje i ja nastavljam svoj obilazak. Odlazim do trga, biblioteke i stanice metroa "Biblioteka im. Lenjina". Tu je bilo dosta mladih ljudi koji su konzumirali pivo kupljeno u obliznjem kiosku. Uzimam i ja jedno za svaki slucaj zajedno sa susenom ribom, glavnom ruskom pivskom grickalicom. Smesan mi je bio naziv ovog trga zato sto nisam znao sta znaci ono "im." pa sam se setio novosadske katedrale "Imena Marijina" pa sam ovu zgradu, trg i stanicu prekrstio u "Biblioteka imena Lenjinovog". Nastavljam dalje i nailazim na Univerzitet Lomanosov tj neku ispostavu istog posto je sam univerzitet u jednoj od onih Empire State Building Staljinovih kopija, sa zadovoljstvom koristim wc univerziteta i sav srecan i zadovoljan nastavljam ka hramu Hrista spasitelja. Velelepnoj i prelepoj beloj crkvi koja se nalazi na brdascu sa izvrsnim pogledom na Kremlj i reku. Ima zlatne kupole i malo je manja od hrama Svetog Save. Ova crkva inace je srusena posle revolucije da bi devedesetih bila ponovo podignuta po istovetnom planu. Isto kao sto se sad velelepni komunisticki prospekt VDNH koristi kao kineski buvljak tako je i od ovog hrama u komunizmu napravljen bazen. Sve se vraca sve se placa, kaze nas narod.
Od crkve vodi pesacki most na drugu stranu reke. Zastajem na sredini ovog mosta i gledam ka Kremlju. Tako poznata slika koja se dugo vremena pojavljivala na raznim dnevnicima kad se govorilo o vestima iz Rusije i cekala magicna rec VETO. Gledajuci na Kremlj u glavi mi odzvanja smesni glas Borislava Milosevica moskovskog dopisnika, ambasadora... Okrecem se oko sebe u nadi da cu negde spaziti jos nekog clana iste familije.
Iako me znamenitosti ove vrste uopste ne zanimaju najvise slika sam potrosio slikajuci kupole crkava, kremaljske kule i zidine. Jednostavno zanimalo vas ili ne ovo je onaj carski i gospodski deo Moskve koji morate obavezno videti i slikati ne bi li ljudima kuci stvarno dokazali da ste bili u Moskvi, pokazujuci im slike sa tri prsta ispred crkve Vasilija Blazenog, Boljsoj teatra i Kremaljskih kula. Ovo nije za dzabe glavna turisticka znamenitost ovog grada. Svo to sarenilo boja i oblika vas vraca u ekranizovane ruske bajke koje ste gledali kao mali, a u isto vreme govori o velicini i moci ove slovenske imperije i svim ljudima koji su dali zivot (a vala i novac) za istu tokom vekova postojanja.

Moskva - nekad

Jedan od razloga zasto sam zeleo da vidim Moskvu su price koje mi je cale servirao od malih nogu. Moj cale je veliki Rusofil, a i sta bi drugo bio kad je izuzev sverc tura u Madjarsku, Moskva jedino inostranstvo koje je ikada video. On je u Moskvi bio pocetkom osamdesetih godina, tada je to bio drugi grad, druga drzava, moglo bi se slobodno reci i drugi svet. On kao inzenjer protiv-pozarne zastite otisao je tamo na seminar iz svoje struke. Bio je odusevljen radom moskovskih vatrogasnih sluzbi, koje su vec tad imale neki kompjuterizovani sistem koji je tad bio totalna novotarija, a kako i ne bi u tolikom gradu.
SSSR je tad za strance izvan tzv gvozdene zavese bila zemlja obecana. Kao i svi svoji zemljaci dobro se snabdeo farmerkama, zvakama, gaziranim sokovima i ostalim novotarijama zapadnog sveta kome smo i mi tad koliko-toliko pripadali kako bi sve to tamo uvaljao za ogromne pare. Cene u SSSR su po njemu tad bile visoke, a plate velike. Kurs dolara je bio skoro 1 za 1, ali se zato vec naslucivala inflacija i ulicni kurs je bio mnogo veci. Svaki zapadni proizvod bio je zlata vredan.
Posto je dosao u hotel , obrati mu se recepcionar i kaze:
-Vase stvari ostavite na podu, samo one koje ste doneli da prodate ostavite na krevet, idite u setnju i kad se vratite cekace vas novac na stolu. Mozete svu tu robu pokusati da prodate i na ulici za malo vece pare, ali rizikujete da budete uhapseni.-Posto mu je to rekao dogovorili su se oko cene, koja je bila astronomska.
-Koliko para su ti dali?-upitam ga ja
-Za farmerke si dobio jednu tadasnju rusku platu, koja je bila poprilicno visoka. Zvake smo prodavali po 2 dolara, one sto lice na cigarete.
-2 dolara pakovanje, pa to i nije nesto mnogo.
-2 dolara za jednu zvaku, za pakovanje si dobijao 20 dolara.
-AAAAAAAUUUUUUU, i jel su te cekale pare na stolu?
-Sve do jedne kopejke, po dogovoru.
Te pare su stvarno bile velika lova tamo, u jednoj transakciji uzeli su nekoliko tadasnjih sovjetskih plata. Problem u Rusiji je bio sto je malo stvari za pare moglo da se kupi. Radnje sablasno praznih rafova kao kod nas za vreme inflacije. Cene onoga sto je stojalo na rafovima bile su astronomske, ali mom caletu i njegovom drustvu to nije smetalo, s' obzirom na lovu koju su obrnuli odmah po dolasku.
Cale iako je i sam dosao iz milicijske drzave se zapanjio koliko milicije vrslja ulicama Moskve. Osim veoma prisutnih uniformisanih lica, sa uniformama raznih dezena, sveprisutna je i miicija u civilu. Nekoliko puta su on i neki njegovi drugari namerno zalutali kako bi se otresli grupe i videli Moskvu na svoj nacin, posle malo setnje uvek bi im prisao neki baja u civilu i rekao nesto na fazon:
-Izgubili ste se? Dozvolite odvescu vas do vaseg hotela, gde ste smesteni?
Pored milicije, nekad kao i sad Moskom je vrsljalo krdo sumnjivih ljudi koji su uglavnom menjali devize, vozili ilegalne taksije, prodavali ko zna sta... Pri povratku zeleo je da ostatak rubalja zameni u dolare posto su van SSSR-a rublje bile prakticno bezvredne. Moj cale je to dobro znao posto je njegov deda-ujak bio zarobljen na Ruskom frontu u prvom svetskom ratu kao vojnik tamnice naroda, ubrzo se prikljucio revoluciji i tek posto je penzionisan vratio se u tada vec Jugoslaviju gde je redovno dobijao penziju u rubljama, koje je posto nije imao gde da ih zameni delio deci iz komsiluka, i davao ljudima za uspomenu. Kupiti dolare legalno u Moskvi bilo je nemoguce. Ubrzo pronasao je dilera sa kursom koji mu je odgovarao. Cela transakcije nije mogla da se obavi na ulici, vec su seli u Ladu Rivu i krenuli, lik mu je usput zamenio pare i vratio ga na isto mesto posto je obisao krug oko bloka. Cale kaze da u takvoj zemlji gde je svaki drugi covek milicajac ovakve kod nas normalne akcije kao sto su menjanje deviza iziskuju mnogo hrabrosti i spretnosti.
Vreme kad je moj otac bio tamo je ujedno i pocetak kulture stajanja u redu. Tada su pocele nestasice svega i svacega, prvo u unutrasnjosti a kasnije i u samoj Moskvi. Tako da je s' vremena na vreme setajuci gradom vidjao dugacke redove. Kao pravi Rus, ili recimo penzioner u Srbiji tokom inflacije stajao je na kraj reda ne znajuci sta ceka. Razmisljanje je bilo-Ako ovoliko ljudi ceka nesto, mora da je nesto dobro. Stane on tako u red, a tip koji stoji ispred njega se okrete i upita ga:
-Vi ste Italijan?
-Zasto je mislio da si Italijan?- prekinuh ga ja u prici
-Pa imao sam neku dosta skupu, smekersku koznu jaknu... znas ona jos je nosim (20 godina posle).... Uglavnom pita on mene jesam li Italijan.
-Ne, Jugoslavija-kaze moj cale
-AAAhaaa, pa prodjite slobodno (prohodi, ili kako vec).
I ceo red se razmakne i moj cale prodje do saltera kroz koji mu lik pruzi kriglu piva. Cale je uze, i nasloni se na obliznji zidni sank. Ljudi iza njega uzimaju pivo , naslanjaju se na sank i piju ga u 2-3 gutljaja, pa opet na kraj reda. Cale popi pivo i ode svojim putem. Jednom je tako cekajuci u redu naleteo i na suvu ribu o kojoj ce biti reci kasnije u ovom blogu.
Kao i svaki turista koji se vratio iz Moskve cale je bio odusevljen Kremljom, Crvenim trgom, balzamovanim Lenjinom. Osim ovih da kazem standardnih znamenitosti privukao ga je i muzej Borodinske bitke sa sve panoramom iste. Ovo ga je najvise impresioniralo pa mi je o tom muzeju vazda pricao.
-To ti je kao jedno veliko bure na cijim zidovima je skroz u krug naslikana, bitka. Mozes videti i Napoleona na konju, neverovatno realisticno. Dok to obilazis u krug sa zvucnika se cuje rzanje konja, pucnjava, topovi... Kao da si zapravo u sred bitke.
-VDNKh, iliti prospekt sovjetskih naucnih dostignuca na polju kosmickih istrazivanja i elektrifikacije, tu mozes cak videti i raketu kojom je Jurij Gagarin obleteo zemlju, a blizu je jedan ogroman hotel , zove se Kosmos.
Cale je bio smesten u hotelu po imenu Beograd (Belgrad). Nocni zivot u Moskvi tad i nije bio bas mnogo glamurozan pa su par puta izasli u razne hotelske diskoteke. Ove dikoteke su bile pune zena. Kaze da je to neverovatan prizor, ulazis u diskoteku a u njoj 2 muskarca i cirka 50-60 zena. Sve te opsedaju, sve ti se nabacuju, ma raj na zemlji.
Jos tada je on uvideo sve prisutni alkoholizam kod Rusa. Izvede devojku na veceru i naruce flasu Gruzijskog konjaka (po recima mog oca ovaj konjak je bio bolji od francuskog), popiju je po pola, on pijan kao letva tetura se ka izlazu a devojka kao nova, hoce jos da pije. Zajebane Ruskinje.
I tako posle nedelju-dve nazad na avion i za Beograd, let od Moskve do Beograda traje 2 sata sto je i vremenska razlika izmedju dva grada, tako da ako recimo krenete u 17 casova iz Moskve kad sletite bice isto 17 casova, a vasi dzepovi ce biti puni para zaradjenih svercom farmerki i zvaka. Sovjetski Savez zemlja velikih mogucnosti.

Moskva- vakzal

Prva stvar koju sam video u Moskvi i prva stvar koja me je odusevila bila je zeleznicla stanica. U Moskvi ih ima oko 5-6 i sve su ogromne i prepune ljudi. Kazanski vakzal je po meni definitivno najveca i najzanimljivija stanica. Nalazi se u blizini Lenjingradske , Jaroslavske i metro stanice Kosmomolskaja, ovo je najveci moskovski transportni cvor. Nekoliko miliona ljudi prodje ovuda svaki dan. Nekoliko stotina milicajaca vrslja ovuda u potrazi za teroristima i ilegalnim
emigrantima , dzeparosima... Dva sveta koja se ovde prplicu, sumnjiva lica i plavo-sive uniforme, kao decija igra lopova i zandara koja traje dan i noc, bez prestanka.
Gomile ljudi svih rasa i nacija bivseg SSSR-a, ljudi koji se setkaju i bleje ispred ove 3 stanice, koji ne rade apsolutno nista. Neki stoje po grupicama, neki su sami. Neki sapucu : taxi, taxi... Kad prodjete pored njih, neki cute. Milicija kruzi okolo, neke startuje , neke ne.Posto sam u supermarketu kupio pravi srpski socijalni dorucak (hleb, salama, majonez, kefir) seo sam na klupu da prezalogajim. Ostavio sam hranu na klupi kako bih otisao do kante da bacim neki papiric u pravom ruskom ugladjenom maniru. Kako sam ustao sa klupe ka mom skromnom dorucku poletelo je jato agresivno gladnih golubova. Scena dostojna horor filma samo sto ptice umesto na ljude, jurisaju na hleb i salamu. Brze bolje sam seo nazad na klupu i odbranio svoj mukom zaradjeni dorucak. Golubovi su bili pravi velegradski. Za razliku od onih lepih varoskih i seoskih golubova ovi moskovski su bili slika i prilika teskog zivota metropole. Jedan nema oko, drugi nema nogu, treci je mastan kao da je upravo pobegao sa namascenog tiganja...
Na zeleznickim stanicama se mota i dosta beskucnika koji pokusavaju da spavaju po cekaonicama, holovima, cak sam video i dva kamperska satora razapeta ispred stanice Kazem pokusavaju zato sto cim sklope oci pojavi se revnosni stanicni milicajac koji ih budi iz najdubljeg sna, pa im jos usput i trazi isprave.
Posto sam hteo sto ranije da kupim kartu za svoju sledecu destinaciju u strahu da ce se vozne karte rasprodati par dana pre polaska voza sto je u Rusiji normalna stvar vec drugog dana u Moskvi nasao sam se u autenticnom ruskom redu. Red je ovde kao i u Srbiji veoma popularna stvar. Red je dugacak, salterusa spora, a ljudi za divno cudo totalno opusteni. Nema standardnog srpskog: frktanja, uzdisanja, pozurivanja i dobacivanja. Kao da svi imaju svo vreme ovog sveta. U trenutku kad je ispred mene ostalo cirka 5-6 ljudi (od toga oko 2 zene i 3-4 muskarca) redu prilazi pijani, nosati covek kavkaskog izgleda. Merka red koji minut i odlazi na sam pocetak reda i staje tacno izmedju osobe broj 1 i osobe broj 2. Ljudi se prave da ga ne primecuju, cak i devojka kojoj je ovaj uljez upravo stao ispred nosa. Covek je pijan , neobrijan, blentavog pogleda i klati se. Neobicno je toplo obucen za jedan letnji dan, a ispod dugackih rukava strce mu nejasne tetovaze (JNA tipa). Ja se okrecem iza sebe, pa ispred sebe, niko ne reaguje na potez ovog bezobraznika (da ne kazem govnara). Odlucujem da uzmem stvar u svoje ruke. Odlazim na pocetak reda, stajem iza njega i kucnem ga kaziprstom 2-3 puta po ramenu. Covek se ne okrece. Sad vec iznerviran lagano ga gurnem i dreknem: AlOOO... Covek se okrete i prozbori mi recenicu na pijanom ruskom. Nisam ga ni rec razumeo.
-Idi na kraj reda!!- kazem mu ja na srpskom u nadi da ce razumeti
U tom trenutku se sa moje leve strane pojavljuju njegova dve drugara koje ranije nisam primetio. Isti kao on: pijani (malo manje doduse), neobrijani i jeftino tetovirani. On im nesto kaze. E sad se vec situacija drasticno promenila. Gledam u njih, pa u njega, pa u salter, pa u kraj reda, sta raditi?! Ponizen, iznerviran psujem sebi u bradu i vracam se na svoje mesto. Posto sam stigao opet zauzeo busiju tip koji je stajao ispred mene kaze mi na ruskom:
Pusti ih, vidis da su pijani.

Moskva-metro

Do centra grada sa stanice Uhtomskaja stize se kombinacijom prigradskog voza i metroa. U moskovskim pricama mog caleta znacajno mesto zauzima metro. Moskovski metro, taj podzemni muzej pun mozaika, kristalnih lustera, skulptura i slika. Sve price koje sam cuo o metrou ispostavile su se kao tacne. Sa zidova metroa milione putnika svakim danom posmatraju lica radnika i boraca u ideoloskom zanosu. Sve profesije su zastupljene, svi zanati, svi rodovi Crvene Armije, pa cak i inteligencija slave poduhvate sovjetske privrede i vojske.
Na stanicama koje nose ime sovjetskih republika ili gradova predstavljena je borba tih republika za slobodu u velikom otadzbinskom ratu ili revoluciji, s' vremena na vreme moze se videti i drug Lenjin kako nadgleda ostale mozaike, slike i skuplptue i kako im sa visoko podignutom levom rukom pokazuje pravac kojim treba da idu. NAPRED!!
Osim umetnickog dojma u ovom metrou zanimljiva je i njegova efikasnost i agilnbost ljudi koji brinu da sve bude u redu i poretku. Sami Rusi kao ljudi su veoma kulturni i pokorni. Pravila su jasna, sa desne strane pokretnih stepenica stoje ljudi kojima se ne zuri tako oslobadjajuci levu stranu za ljude koji su u zurbi i koji pored njih protrcavaju. U slucaju da stanete na levu stranu dobicete lakat u bubreg i ljutit pogled coveka kome ste stali na put. Da sve prodje kako treba brinu uniformisane debeljuskaste sredovecne zene. One sede u svojim kabinama na pocetku i kraju pokretnih stepenica i nadgledaju, takodje su na ulazu metroa tj mestu gde provlacite kupljene karte. U pocetku sam kupovao karte da bi kasnije kad sam provalio sistem poceo nemilosrdeno da se svercujem.
Ljudi u metrou stvarno ima raznih. Od japija, preko lepih devojaka, dizelasa, skinheda, babuski, beskucnika, pijanaca... S' vremena na vreme udje i neki zabavljac ili trgovac kako bi zaradio koju rublju koji je uglavnom glavna atrakcija celog vagona. Mnogo cesce glavna atrakcija je neki pijani covek koji se (u bilo koje doba dana) tetura, prevrce, spava, bulazni, peva... Moram priznati da sam par puta i sam bio glavna atrakcija vagona te vrste.
Osim pijanaca ne mozete a da ne primetite gomilu, krdo, rulju lepih devojaka koje prolaze kroz metro. Neke citaju knjigu, pricaju telefonom, gledaju u jednu tacku. Uspostavljanje komunikacije sa istim u metrou i nema neku prolaznost, posebno ako ste malo popili.

Nazalost osim zanimljivih pijanaca i dobrih riba metro je pun lopova. Meni su recimo na putu od stanice Vihino do stanice VDNH uspeli da razvezu vrecu za spavanje sa ranca ni sam ne znam kako , majke im ga hohstaplerske.
Sa razglasa umiljat i kulturan zenski glas obavestava vas da jen sledeca stanica vasa i podseca vas da ne zaboravite svoj prtljag. Uvazeni pasaziri...